АУТЕНТИЧНИ ЗАПИСНИЧАР ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА

 

МОМИР КРСМАНОВИЋ

СВЕДОК СРПСКОГ СТРАДАЊА 1

СВЕДОК СРПСКОГ СТРАДАЊА 2

 

Момиру, сада већ старини од 76 лета, који се скрасио већ пола века у Београду, и данас док враћа ове стравичне слике подрхти глас, а очи засузе. Замишља како је његова сирота мајка поњавом покрила брата и сестрицу не би ли их заклонила од усташке каме. У томе је и успела. Када су црнокошуљаши отишли, уверени да крвави пир нико није преживео, онако мајушни, искобељали су се испод поњаве.

 Сестрица је плакала од глади, а мајка се поново онесвестила. Конци које је сама пришивала попуцали су. Више јој није било спаса... Баш као ни малом Радомиру којег су усташе изболе ножем.

- Слика деветомесечне сестрице како грицка мајчина црева расута из распореног стомака урезала ми се дубоко у свест и навела да почнем да пишем о страдању српског народа. Да идем од села до села по источној Босни и записујем сведочења преживелих - каже саговорник "Вести", а тако је почело аутентично књижевно дело Момира Крсмановића.

ПИСАЦ РОМАНА КОЈИ СУ ЈАВНОСТИ ОТКРИЛИ ИСТИНУ О ЧЕТНИЧКОМ ПОКРЕТУ

Призори покоља српске нејачи у источној Босни натјерали су га да узме перо и проговори истином о једном невремену. Почео је да скида вео који је пријетио да сахрани истину.

Као деветогодишњак, 1941. године, у Клисури подно Сјемећа, доживио је усташки покољ над српским збјеговима. Нејач се нашла у окружењу. Из три правца – Међеђе, Вишеграда и Рогатице, Павелићеви бојовници су сијали смрт. Ни пси у српским селима око Рогатице и Вишеграда нису били поштеђени. Дјечак је, под заштитом Свевишњег, избјегао усташку каму. Јауци мајке са распореном утробом, њен самртни ропац и поглед који га је молио да нађе пут избављења из пакла, и данас га буди у Београду, гдје се скрасио након бројних ратних и поратних посртања. Тај призор га је натјерао да узме перо и истином проговори о једном невремену, о догађајима у источној Босни, звјерствима усташа, убијању српских младића након ратног смираја, лажном сјају братства и јединства, покушају "побједника" да припаднике четничког покрета представе као оне који су пунили Коритску јаму, Голубњачу и зидали Јасеновац. Био је крив што је разоткрио лажи, скинуо вео који је пријетио да сахрани истину о злу Ендехазије. Срео сам Момира Крсмановића, ових дана, на романијским друмовима. Путује старим фордом "фиеста" и добрим, провјереним магнетофоном "елта" биљежи сјећања преживјелих судионика Другог свјетског рата и оних који прођоше најновију ратну голготу у "тамном вилајету". Тих, ненаметљив, помало с невјерицом прима моју жељу да се огласи први пут за наше новине.

- Била је храброст, господине Крсмановићу, и осамдесетих година прошлог вијека писати о четничком покрету. Ваш први роман "Тече крвава Дрина" узбуркао је јавност, посебно у тадашњој БиХ?

- Роман "Тече крвава Дрина" изашао је из штампе 1983. године, када су још увијек важила "правила" братства и јединства, па је разумљиво што су се духови узнемирили у Босни. То је истина о злочинима над Србима у источној Босни у Другом свјетском рату, а истина увијек боли оне који су починили гријех. Материјал сам скупљао пуних десет година. Говорили су ми страдалници, актери тих тешких времена. Све је покривено чињеницама, изашло из уста оних који су прошли ратни пакао. Имена су аутентична, нема скривања иза псеудонима и измишљања, било да се ради о Србима, муслиманима или Хрватима. То се тако десило, колико год то не одговарало "кројачима" братства и јединства.

- Тешко је било у то вријеме пронаћи издавачку кућу да штампа поменути роман?

- Било је, заиста, великих проблема да штампам роман. Уредници издавачких кућа су, због страха од репресалија тадашње власти, то одбијали. Нисам имао ни довољно новца. Радио сам у транспортном предузећу "Бора Кечић" у Железнику. Захваљујући мом директору, обратио сам се писмом радницима да ми помогну. Њих девет стотина је од плате одвојило за штампање мог првог романа. Најхрабрији су били у Штампарији глувонијемих, примили ми рукопис и три хиљаде примјерака нашло се међу читаоцима. Глас читалачки стигао је до директора познате издавачке куће "Народна књига", који ми је понудио штампање другог издања. То је урађено и пет хиљада примјерака просто је плануло. За три мјесеца није се могла књига пронаћи у књижарама.

- Након тога, стижу невоље, покушаји да се забрани штампање нових издања?

- Књига је, наравно, прешла препреку која се зове Дрина и стигла у БиХ. Услиједило је оштро писмо јавног тужиоца СР БиХ Јавном тужилаштву Србије. Био је то, како је речено у писму, "атак на братство и јединство". Тражили су да се продаја и даље штампање романа забрани. Ратко Јовичић, мој земљак, који се силно љутио на писање Војислава Лубарде, нашао се увријеђен, иако га нигдје нисам поменуо. Три мјесеца трајао је поступак, халабука, осуда. Формирана је и комисија која ће "случај Крсмановић" испитати до детаља, на чијем је челу, сјећам се, била жена. Када су прикупљени "налази", зову ме из Комисије и саопштавају: "Ако вам забрањују продају романа у Босни, ви то тамо немојте ни чинити. Дајемо вам сагласност за продају и штампање у Србији." Још ме она жена – предсједник замоли да јој роман поклоним са посветом. То ми је причинило невиђену радост.

- Силно су се на написано у роману "Тече крвава Дрина" наљутили припадници Двадесете романијске народноослободилачке ударне бригаде?

- Разговарао сам са Митром Минићем, народним херојем. Тешко му је пало када сам рекао: "Да није било четника, усташе из Сарајева, Олова и Власенице би у периоду 1942. и 1944. године поклале и поубијал есве Србе у сарајевско-романијском и дринском подручју". Херој није могао да сакрије бијес и након моје констатације да на поменутом простору није било партизана у поменутом времену. Присуствовао сам састанку у Београду, на коме је требало да бивши партизански ратници, тада утицајни људи, осуде мој роман. Покојни Гојко Вукашиновић, мој Рогатичанин, припремио је извјештај секције Двадесете романијске. Међутим, јавила се за ријеч умна глава, пуковник, коме сам име заборавио, и прозборио је овако: "Другови, Стаљин је требао због "Тихог Дона" разапети Шолохова, али то није учинио. У Крсмановићевом роману има један лик који подсјећа на Шолоховљевог Григорија (алузија на сјемећког четничког команданта Нешковића). Уколико изрекнемо осуду романа, тим чином ћемо утицати позитивно на популарност, књига ће се више тражити и читати. Боље да ћутимо и пустимо ову причу крају." Расправа је стала. Хајка на мене почела је да јењава. Морам напоменути и један апсурд. У мојој Рогатици такође су формирали комисију, чији је задатак био осуда романа. У њеном саставу било је седам муслимана и два Србина.

- Роман "Тече крвава Дрина" прешао је Дрину, халапљиво се тражио на босанским просторима. Ви сте били мета и бруталнијих напада од оних које сте поменули?

- Издвајам 1984. годину и непријатан догађај на Соколцу. На улици ме срео један од оних којима је све било дозвољено у име партије и ратних заслуга. Каже: "Мајку ти четничку, хоћеш ли сада да те убијем!?" Ја, помало затечен, махинално, по инерцији, машим се за џеп. Наравно, нисам имао оружја. Велим: "Имам и ја оно што и ти!" Он стиша емоције и ратни трофеј врати у футролу. Телефоном су ми пријетили, најављивали моју смрт и погибију моје породице. Морам признати, Срби су ме највише нападали. И муслимани су читали моје књиге, али су, свјесни својих гријехова, ћутали. Од бахатости појединих моћника браниле су ме и рецензије познатих посленика писане ријечи – покојног Богдана Шеклера, Радомира Смиљанића, Миодрага Шијаковића, Петра Качавенде, Миленка Веснића. То је многе обесхрабрило, јер није се било лако упустити у авантуру, супротставити се мишљењу људи који су добро познавали вријеме о којем сам писао. У прилог претходној тврдњи издвајам телефонски разговор са Жиком Гавриловићем, пуковником из Вишеграда. "Ја сам овлашћен да пишем о Вишеграду, п.... ти материна! Да ти није рецензент Радомир Смиљанић, ја бих теби судио!" грмио је Жика, разочаран што није имао храбрости побити оно што је о мом писању рекао Смиљанић. Таква је била осионост недодирљивих, оних који су мислили да ће вријеме лажи трајати вјечно.

- Догађаји из Другог свјетског рата нису могли стати у ваш роман–првенац. Ваше истраживање ратне несреће се наставља?

- У 1992. години, на почетку новог српског страдања, из штампе излази први дио трилогије под именом "Крваве руке ислама". Књига је штампана у три хиљаде примјерака и разграбљена. Код Горажда су је налазили у рововима. Српски војници су је држали као амајлију. Преведена је на енглески језик. То дјело сам написао у тишини светог храма Велика Ремета на Фрушкој Гори. Успио сам уоквирити трилогију књигама "Трагови мргве браће" и "Клетва мртве браће".

- Господине Крсмановићу, нисте заборавили ни минули рат на територији бивше БиХ?

- У току 1994. године свјетло дана угледала је књига "И Бог је заплакао над Босном". У њу су стали догађаји од 1992. до 1994. године. Снимио сам 120 аудио касета потресних казивања о дешавањима на простору од Брчког до Невесиња. То је први дио романа. Захваљујући епископу зворничко-тузланском Василију, свједочења из минулог отаџбинског рата у књигу сам преточио у једном манастиру на Озрену. Имам материјала да укњижим и остале догађаје који су обиљежили први дио посљедње деценије прошлог вијека.

- Занимљиво је рећи да сте дио ваших дјела преточили у епску поезију, што се, морамо признати, ријетко дешава?

- Уз помоћ познатог народног гуслара Ђорђија Копривице, по мојим романима "Тече крвава Дрина", "Трагови мртве браће" и "И Бог је заплакао над Босном" снимљене су аудио касете. Романи су, на посебан начин, зајечали уз струне древног инструмента.

Наставља Момир Крсмановић трагање за истином, иако старост притишће. Припрема нови роман, али неће да открије тајну ко су главни ликови и који су у питању догађаји. Нову књигу ће писати у миру својих Борика и Сјемећ планине, на простору гдје се и данас чују јауци јунака из његових књига.

 

 

У ДИЈАСПОРИ МЕЂУ НАЈЧИТАНИЈИМ

 

У српским институцијама остао је кадар из комунистичких времена,

којeм не одговарају моје књиге. Потискиване су дуги низ година, а видим да су у дијаспори међу најчитанијим. Мир Јам и ја. Сатисфакцију доживљавам кроз праве људе. На Божић, пре једно три године, назвао ме је Матија Бећковић и рекао: "Брате Момире, сва поглавља твоје трилогије сам пажљиво прочитао и веруј ми да си написао велике историјске књиге и да ће њихово време тек доћи".

К Њ И Г E :

ТЕЧЕ КРВАВА ДРИНА - ТРИ ТОМA

КРВАВЕ РУКЕ ИСЛАМА

ТРАГОВИ МРТВЕ БРАЋЕ

КЛЕТВА МРТВЕ БРАЋЕ

НЕЗАРАСЛЕ РАНЕ - ДВА ДЕЛА

И БОГ ЈЕ ЗАПЛАКАО НАД БОСНОМ

ТАМНИ ЖИВОТ ПОД ЗВЕЗДАНИМ НЕБОМ

ТРИПТИХ О ГОЛГОТИ СРБА - ТРИ ТОМА

ГОЛГОТА СРПСКОГ НАРОДА 1941.-1957.ГОДИНЕ - 7 ТОМОВА