РАДОМИР СМИЉАНИЋ

ПРОТИВ „ШТАПА И ШАРГАРЕПЕ“- „СРБИ СЕ НЕ СМЕЈУ
ПОНИЖАВАТИ И БАЦАТИ НА КОЛЕНА“ (В.В. ПУТИН...)

 

     Први Председник прве српскоцрногорске СР Југославије и један од највећих писаца нашега доба Добрица Ћосић записао је и објавио у својој књизи „ПИШЧЕВИ ЗАПИСИ 1992-1993“, (објављеној у издању „Филипа Вишњића“, али и у наставцима у „ ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА“ маја 2005.г.) под насловом „Утопија очајника“ своје следеће горко разматрање трагичне судбине српског народа:

     „Тек у далекој будућности српски народ ће се, можда, коначно скрасити на своме. И бити токики и такве снаге да никоме не „смета“... А, ако би читавом Европом, из дубине њене цивилизације, кренула нека интегративна енергија која би садашње геополитичке чиниоце Америке и Немачке релативизовала, ислам пацифизовала о национално-религијске разлике учинила другостепеним за историјско бивствовање малих народа – можда би се окончала несрећна историја рода српског, можда би се окончала несрећна историја Балкана и Србије, започета сломом Византије и продором Османлија на балканске просторе...

            Право на утопију је сада право очајника.“

Велики књижевник и државник Добрица Ћосић записује у поменутој књизи још и ово:

 

     ...“Немачка и Америка и од њих зависне државе и државице, из својих стратешких и сатрапских разлога, хоће потпуно да поразе српски народ. За тај злочин историје оне имају своје јаке разлоге и интересе, пошто им се ништа озбиљно не супродставља, они упорно иду ка свом циљу, уништењу српског народа. Лорд Овен је гласник наше националне катастрофе. Он нам је оштро запретио бомбардовањем српских положаја и комуникација. Срушиће мостове на Дрини, срушиће, срушиће и чувену Андрићеву ћуприју на Дрини. А потом, када Албанци дигну побуну на Косову, каже Овен, НАТО ће бомбардовати „војне циљеве и комуникационе чворове у Србији.“

     А ево како о тој „највећој грешци САД двадесетог и двадесетпрвог века“ (српски премијер В. Коштуница), а додали бисмо и таквој грешци 19 држава Европске уније, пише у свом ни мање ни више него уводнику у, ни мање ни више него најутицајнијем и једном од најтраженијих дневних листова САД – „Њујорк тајмсу“ 29. маја 1999. г. бивши, четрдесети Председник САД-а (ни мање ни више) Џими Картер (тај текст је објављен и у роману „ПОСТ СКРИПТУМ – ТАРГЕТ“, аутор Радомир Смиљанић, на уводном месту...):

     „ Очекиваних неколико дана – пише у своме уводнику Џими Картер чувени амерички четрдесети председник – најављених, дакле, само неколико дана ваздушних напада у необјављеном рату против суверене државе СР Југославије и српског народа, који ничим није изазван – истиче САД – председник Картер – одужило се у месеце, док је преко милион становника Косова бомбама и крстарећим ракетама истерано из кућа у избеглиштво и питање је да ли ће се многи од њих икада вратити, чак и под најбољим условима.
     Снаге 19 држава НАТО –алијансе, предвођене са САД, шире списак циљева – наглашава четрдесети председник Америке Џими Картер у своме уводнику од 29. маја 1999. г. угледног „Њујорк тајмса“- и то управо циљева на насељена цивилна подручја и прибегавају употреби, поред ракета и бомби пуњених осиромашеним уранијумом (трајно тровање на хиљаде година земљишта), и масовној употреби и касетних бомби, међународним законима такође забрањених, а резултат тога је разарање или наношење штете чак и болницама, школама, домовима стараца, санаторијумима, стамбеним зградама, улицама и насељеним четвртима, службеним просторијама и резиденцијама пет-шест амбасадора, као и погибија на хиљаде нивиних цивила и непознатог броја регрута.
     НАТО бомбе и ракете се концентришу и на разарање мостова, пруга, путева, електроинсталација и система за снабдевање горивом и питком водом. Чак и ти флагрантни злочини који задиру у геноцидно понашање нису довели до капитулације српског народа и његове Војске Југославије.“

 

     Тако Џими Картер, бивши, четрдесети Председник САД и оснивач и челни човек Светског центра за мир пише у уводнику „Њујорк Тајмса“, а у поменутој књизи двадесет аутора са Запада, на челу са Ремзи Кларком може се читати и ово: „Сада се увелико разоткривају злочиначки планови НАТО-а за нови поход на Русију и Каспијско море, најбогатије на свету земним гасом и нафтом. На Словене – стоји у тој књизи – западна Европа и многи Американци гледају расистички.Сламање Словена и Русије, далеко најбројније етничке групације у Европи, изједначено је са потребом учвршћивања Европе!“ На приме, зар и ова нова пенетрантна војна политика САД и ЕУ о тзв. „штиту Европе“, са базама у Чешкој и Пољској, двема изузетно католичким земљама, наваљивање Бушове администрације за то инсталирање радара и ракета, и поред предлога руског Председника Путина на састанку групе Г-8 да постоје одлични руски радари у Азербејџану и да и Русија може учествовати у градњи „Еврпског штита“, зар то не говори у прилог овога тврђења Ремзи Кларка и аутора поменуте књиге. У књизи стоји и ово:
Наравно да нису заборављене неке згоде и згодице транспорта из развијеног Запада Европе у неразвијене земље, тако на пр. она чувена огромна композиција теретног воза „запела“ зачудо (или не зачудо, јер је изгледа дошло до неусаглашености око плаћања за тровачку услугу), наиме препуни теретни вагони пестицида одавно истеклих рокова (а и иначе отрови, брате, него шта), које је „теслимила“ за неку пару дакако, напредна западњачка Европа и то сво отровно ђубре се „закуцало“ на споредним трачницама граничне области Милове (дабоме да је тај чова „радио“ и такве послове) Црне Горе и „Бушове“, (однедавно и са све сатом ) Албаније.
А и, такође западњачка савезничка Македонија је доживела како јој у једном трену четири огромна хеликоптера бацају као кућу огромни контејнер и Охридско језеро пун отровног хемијског и атомског ђубрета. Мноштво је сличних појава и у Румунији, у Хрватској на пр. Папук итд.

 

Постоји право мноштво доказа да је била једна свесна једнострана медијска оријентација у свету која је утирала пут и политици против само једне стране у сукобу, против Срба. Трговински ембарго и санкције против Србије приказане су као кажњавање за тобожњи ангажман југословенске армије у Босни, иако је један кључни извештај УН-а потврдио апсолутно повлачење те армије у Србију (извештај је под принудом задржан и заташкан све док гласање Савета безбедности УН за санкције против Срба није окончано и донета одговарајућа беспоговорна резолуција ОУН-а). Истовремено, продужено дејствовање регуларних трупа Хрватске у Босни, у другој држави, што је флагрантни вид агресије, није изазвало никакве протесте.
     Санкције су имале погубне последице за цивилну индустрију и привреду Србије и Црне Горе, за сиромашне и избеглице; апарати за дијализу, на пример, и друга медицинска помагала нису више функционисали; дошло је до катастрофалне, такође, несташице лекова и завоја. Док су војном потенцијалу Србије (од Југославије преузета индустрија наоружања била је зачуђујеће аутаркична) и елити санкције мало наудиле.
     Високи стручњак међународног угледа, проф. др Карл Густав Јакобсен уједно и руководилац профилисаног интернационалног Центра за истраживање ратних злочина на Балкану изрекао је у својој уводној студији утицајног немачког политичког часописа „НОВО ДРУШТВО“, у његовој децембарској свесци посвећеној грађанском рату у Југославији (ДИЕ НЕУЕ ГЕСЕЛЛСЦХАФТ – ФРАНКФУРТЕР ХЕФТЕ, Дезембар, 1995.г. – Тема: ПОСТ-ЈУГОСЛАВИЕН) кључно тврђење, које је до пре неки месец било готово неизговорљиво на Западу, а које потпуно амнестира од сваке кривице српску страну за грађански рат на просторима претходне Југославије, то тврђење, та констатација гласи: „Рат у Југославији су објавили хрватски националисти“. Наравно, проф. др Гарл Густав Јакобсен образлаже и веома широко и чврсто аргументовано ово своје тврђење, при чему уз кривце за рат он сврстава и земље међународне заједнице, пре свега Европске уније на челу са Немачком, Кола и Геншера, које су, под притиском Немаца Кол – Геншер, признале полулегално, чак и противно важећим нормама и документима међународног јавног права и уговорима ОУН-а и ондашњег КЕБСА (ОЕБСА) државе које су извршиле агресивну сецесију из СФР Југославије – Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину, па и Македонију (која није агресивно, додуше наступила, али која такође, према постојећим међународним нормама никако није могла бити призната као нова, независна држава). Ево како о томе пише и тој својој веома запаженој уводној студији у високо утицајном немачком и европском политичком часопису проф. др. Карл Густав Јакобсен:

     „ Признање Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније је утолико тек било изненађујуће, јер су државе за признавање кршиле највећи део својих одредби и мера неопходних за то признавање. Нове државе нису поседовале никакву неоспорну и неспорну контролу над својом државном територијом; у појединим случајевима су неки региони, насељени претежно српским народом јасно и одлучно одбили независност тих сецесионистичких држава; у свим случајевима је признавање флагрантно кршило одредбе споразума из Хелсинкија, који је послератне границе у Европи утврђивао као недодирљиве – и уједно одређивао да оне евентуално могу бити мењане искључиво уз одобрење и прихватање тим променама тангираних држава (у овом случају Југославије.)
     Словенији, Хрватској и одређеним другим ентитетима било је признато „право на самоопредељење“ као природно право. Међутим, светска заједница није претходно била спремна да, сходно праву и праведности, призна и другим етничким мањинама исто тако то право на самоопредељење (тим пре – примедба је Р.С-а – што Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини никако нису били „национална мањина“, они су у тим југословенским федералним републикама били конститутивни елеменат, садржани у уставу, СФР Југославије, они су били, како се то правно на немачком каже „стаатстрагенде Натион“, тј. државотворни народ). САД на пр., које су водиле тежак и крвав свој грађенски рат за уништење сецесије, доследно су одбијале сесесиона настојања у другим земљама, чак ако су она од стране јавности и била подржавана, као што је био случај код појединих земаља. Тако нико није признао Ибо-државу Биафру, када је ова покушала да се сепарира од Нигерије; нико није признао Катангу када је она покушала да изврши сецесију од Конга.
     Признавање претходних интерних управних граница држава које су тежиле независности, тј. сецесији, граница које су сада одједном и противправно проглашене за „неповредиве“, значило је ипсо фацто, да се право на самоопредељење не протеже и на у тим државама постојеће мањине ( које у ствари ни нису мањине, Срби су, речено је, државотворни народ, прим. Р.С.) Погубно је било да се при том није водило рачуна какве ће катастрофалне последице имати такво третирање граница. У Југославији и Совјетском Савезу управне, административне границе не одговарају етничким границама. Оне су утврђиване да би се задовољиле поједине насилне политичке одлуке и циљеви појединих диктатура. У појединим случајевима обухватале су оне велике делове једне или виђе етничких група у проформа-области друге једне етничке групације, како би се сузбиле сецесионистичке амбиције (као у Хрватској, Босни и совјетској Грузији).
     Ово је пре свега био случај са Хрватском. Нарочито у условима који су владали 1990. до 1992. године. Хрватским Србима није била потребна никаква пропаганда из Београда. И најстрашнија њихова страховања су се обистинила Туђмановим преузимањем или форсирањем симбола, песама и легенди хрватских нациста – усташа; ликвидирање полицијских и правних надлежности округа са српским мајоритетом, које је Туђман наредио, прокламовање уставног предлога, у којему Срби нису очигледно чак ни под заштићеним мањинама неведени (притиском Запада ипак је дошло до неке промене, али исувише касно); објављивање једне у ствари белоплаве“црне листе“ која је издвојила српске породице у Западној Славонији, као у Немачкој и Египту некад што су врата Јевреја била претећи означена, затим исто тако и прва етничка чишћења, која су одредбама хрватских заповедника била вршена над Србима, изазвали и подгрејали су на све то следујући грађански рат и од стране угожених животно Срба прокламовање отцепљења Крајине. Од Срба очекивати тада да они на све то што се у Хрватској спроводило више него очигледно али уз многа физичка и психичка страдања српског народа у уставом прокламованој „Држави Хрвата“ прихвате рсуверенитет те Хрватске, било би исто као од преживелих мученика Варшавског гета очекивати, да они прихвате једну такву Немачку, у којој се поново употребљавају нацистички симболи и све остало што представља патњу и страдање Јевреја. То је рат учинило неизбежним.
     Све ово до сада речено тиче се и Босне.
     Када су муслимани и Хрвати у босанском парламенту 15. октобра 1991. године изгласали независност (сецесију), парламентарну дворану су напустили српски посланици. На то је уследио један српски референдум, којим се огромна већина Срба определила за Југославију. Правно кршење процеса отцепљења које је потом уследило (Устав Босне и Херцеговине је прописивао да се за такву једну промену мора имати сагласност свих етничких група у Парламенту, што је био и услов да се то оствари) било је игнорисано од сецесиониста,“ стоји у студији проф. др. Карл Густав Јакобсен.
Притисак и уцене великих Западних сила на Србију објашњава и генијални историчар и политиколог, проф. др. Милорад Екмечић, академик, он је то и у високотиражном и угледном београдском недељнику „Телеграф“ октобра 1995. г. овако изложио: „Данашњи Запад је – истиче академик Екмечић – на рушевинама комунизма почео тријумфално да изграђује конзервативни политички поредак. Идеолошка основа тог новог стања је ДОШЛА ИЗ ПОЛИТИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ -. Ствара се једна Европа регија, а не суверених и самосталних нација ( као да се врхунска светска заједница држава не нација ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА, отуда Европска унија, за овладавање малим народима и државама, заобилази ОУН колико год може и како год може, те  тако и приликом злочиначке ратне агресије њеног мезимчета НАТОА на Србију и Црну Гору, тј. Србију и Црну Гору, тј. СР Југославију 1999. године без одобрења ОУН-а, чак  и без објаве рата. Засипање српског народа крстарећим ракетама и бомбама с осиромашеним уранијумом, уништавање цивилних станишта уз убијање на хиљаде недужних цивила, уништавање постројења за воду, струју (геноцид!) становништву, уз разбацивање на стотина хиљада тзв. касетних бомби, тј. додатно окашавање великог дела српскоцрногорског простора, на Космету такође а сада, данас, наравно очигледно и агресивно тзв. међународна заједница – читај западне силе – настоје да заобиђу Резолуцију УН 1244, којом су испословале, јер им је ипак помоћ Уједињених нација била неопходна да се извуку из рата против Срба, у који су се крваво заглибили, и, ево УН-резолуција мора да се обрише гумицом за брисање ( Хитлеров израз ), а ствар на Косову да, мимо ОУН-а преузме Европска унија, тј. Немачка као њен главни газда – прим.: Р.С.).
Академик Екмечић даље каже: „У основи то је католичка и немачка европска заједница, као пре француске прогресивне револуције1789. г. Будућа Европа не треба југословенску државу, а уједињен српски народ је њен први и главни непријатељ. Срби су били жртва католичке средње Европе ( то је иначе регија против чијег експанзионизма и милитаризма одлучно наступа и један од највећих писаца данашњице, велики хуманиста и истинољубац Петер Хандке, сматрајући је милитантним резервним савезом против малих у корист великих земаља Запада. Уосталом Немачка није расцепкана на регије, она са својих близу 100 милиона људи нема чак ни националне мањине – прим. Р.С.). – Више пута у прошлости – истиче академик Екмечић – српски народ је био жртва те Европе, и данас као и у прошлости је наше име Срби – тамо окружено чак и без ових масовних и добро режираних телевизијских слика западњака о страхотама босанског грађанског рата“.
Да ли и данас, вајне демократије у Србији, сви ти ДС-овци, наследни „ДОСовци“, или пак Г 17 ( плус или минус...) на пр. овај јасни агресивни, освајачки на расизму саздани програм „не виде“?
А милитантни католицизам, клерофашизам је такође у више наврата открио своје карте. Тако, ето, могло је да се чита у загребачком недељнику (веома угледном и инструитивном) „ДАНАС“ у објављеним деловима Дневника надбискупа Алојза Степинца, делове тог Дневника високо рангираног клерикалца „Хитлеровог папе“. Како је вишестрано „именован“ Папа Пије XII ( остао је веран Фиреру и после спектакуларног пораза хитлеризма, чувеним “Пацовским каналима“, акцијама које су открили неуморни Британци, а филмовао у наставцима такође неуморни БИ БИ СИ, „Хитлеров папа“ и идејно клерикални вођа и усмеривач надбискупа Степинца, од Јастребарског, јединог монстрлогора смрти за српску и јеврејску децу, до Јасеновца, тзв. „ хрватског Аушвица“, старао се „страсно и масивно“ , „приљежно и масовно“да сакрива, склања, финансира и евакуише најгоре убице свих времена, немачке, мађарске а нарочито хрватске нацисте на челу са Анте Павелићем, усташким крвником, ликвидатором на стотине хиљада недужних Срба православаца, Јевреја, Рома и хрватских левичара). Изводе, дакле, из Дневника надбискупа Алојза Степинца, саучесника у монстрлогорима смрти Јастребарско, Јадово, Јасеновац, убијаних недужника православаца, тог потоње и Кардинала (Тито је толерисао та унапређења клерофашисте и ратног злочинца у његовој СР Хрватској ) и, наравно, за време Павла II, можда, ако је то могуће, највећег православомрзца и србомрзца, који је главни финансијер разбијања Југославије, који је чак 3 пута посетио Туђманову Хрватску и (замислите, молим вас!) беатификовао, посветио постхумно овог нареченог Степинца иако је овај у редовима поменутог у загребачком ДАНАСУ 1989.г. објављеног дневника потврдио католичку ликвидаторску максиму о православљу: „GRECA FIDES / NUIA FIDES“...
А  што се тиче великоалбанских сецесионистичких агресора, они, ево утабавају
велику територију на огромном комаду српске државе, за нову НАТО- државу Запада. О томе премијер Србије Војислав Коштуница на руској државној телевизији овако говори децембра 2007. године: „Србија је у последње време свакодневно изложена спољним притисцима и уценама Запада и такође потпуно отвореним претњама да је то већ прерасло у насиље – оштре су и крајње отворене речи српскога премијера др. Војислава Коштунице. – „То је право насиље над Србијом и њеним грађанима и на то морамо пронаћи прави одговор.“А поводом закључака самита Европске уније премијер Коштуница изјављује: „ Они су за Србију неприхватљиви и увредљиви. О тим закључцима ЕУ у вези са будућим статусом српске територије Косова и Метохије мораће истиче српски премијер – да се изјасни скупштина Србије после седнице Савета безбедности УН. Коштуница је као „посебно увредљиво и неприхватљиво“ одбацио да се „осакаћеној Србији за мирење са насиљем нуди квзин рада у виду убрзаног пријема њеног у Европску Унију.“
Председник владе је навео да је неприхватљиво да сео о „српској Покрајини Косово и Метохија говори као о будућој правној и демократској држави“.
У правом мноштву водећих политичких личности Запада која се просто утркују у насилничкој активности против демократске Србије, чланице ( и једне од оснивача ОУН-а ), истакла се по ко зна који пут челница Европског парламента Дорис Пак, која се прославила чувеном изјавом да „Србија нема будућност“... Чак јој је и премијер Републике Српске Додик јавно пребацио отвореном констатацијом: „Ви, госпођо, једноставно мрзите српски народ“. Премијер је знао зашто тако отворено и тако жестоко упућује речи на „праву адресу“, једну од мноштва мрзитеља Срба а у редовима истакнутих политичара Запада. Дорис Пак се чак, у својим недавним „поукама“ српској Влади пожалила речима: Руси неће да ме слушају“(!!!)... Госпођа из немачке експанзионистичке елите а у „немачкој Европи“ где та нова велесила поново преузима диригентску палицу, јавно поручује да „Руси морају да је слушају“ (хиц)... Зар овкви ставови не подсећају на чувене констатације водећег немачког историчара и политиколога, научника који је стекао светску славу, посебно и веома трајном и упечатљивом својом књигом с насловом „Хитлер није био немачка несрећа на раду“. Тај генијални истраживач политике и политичког понашања и усмерења 20. века риц Фирер написао је у поменутој књизи о Русима и Словенима, тј. о великонемачким и германским насртајима на ове, и овакве и колико оптужујуће толико на жалост и тачне редове: „Оно што је у царевини вихелминској Немачкој било расветљено као „нове опасности“, настало је непосредно с догађајима балканских ратова и победама ослободилачке српске војске 1912. у свести немачког вођства.“

Евентуалној Комисији за истину (документи)
Писмо одаслсно 1988. године Председнику Европског парламента у Стразбуру (објавили и потписали проф. др. Марко Младеновић познати књижевник и, такође и у свету веома цењени експерт за социологију породице и породично право, професор правног факултета у Београду, потом др Милета Марковић, једно време посланик у хрватском Парламенту у Загребу, као и Радомир Смиљанић, књижевник). То писмо је, у изводима, објавио касније Р.С. у свом вишетомном делу „Мајн кампф Адолфа Хитлера данас“ – у другом тому тог у ствари превода (са полемичким разматрањима) мрачног политичког програма вође немачких, и хрватских, дабоме нациста са полемичким побијањима тих идеја и ставова једне исркривљене свести, која је залудевши масе Немаца, и не само њих, кренула у освајачки поход, разарајући државе и градове, уништавајући читаве народе. У том другом тому дела „Мајн кампф Адолфа Хитлера данас“, у коме се налазе фрапантне сличности и паралеле са политичким ставовима и прагматиком „врховника“, тј. фирера Хрвата Фрање Туђмана, али и фирера Словенаца Милана Кучана – првака националистичких разуларених сецесиониста, разбијача СФР Југославије) у Коментарима под редним бројем 10. уз прву главу тог тома Хитлеровог „Мајн Кампфа“- Минхен – Р.С. се надовезује на једно „Фирерово“ разматрање проблема демографске „најезде“. То „асоцира – подвукао је Р.С. – на велики проблем, који ствара с правом названа „демографска бомба“ шиптарских маса на подручју јужне Србије, на Косову и Метохији, на подручју српске Црне Горе, као и Македоније. О том веома озбиљном, крајње драматичном проблему смишљеног форсирања наталитета сиромашних шиптарских маса од стране великоалбанских нациста, обавештени су и посланици Европског парламента у Стразбуру, као и још неке истакнуте међународне институције. Пошто и овог пута Савезни југословенски секретаријат за иностране послове СФРЈ не интервенише (јер министар Хрват Буда Лончар уз асистенцију своје сараднице Соње Бисерко већ увелико имао задатак да разбије Југославију, а о томе, поред осталих, сведоче документи тајног Титовог излагања и то назови југословенско министарство и тај квази југословенски савезни министар за иностране послове, противно својој основној дужности оодбране југословенских граница и југословенског интегритета, ћуте о том проблему, чиме га дакако намерно још више продубљују). Тројица поменутих грађана СФР Југославије пишу и шаљу (јавно, тј. отворено, дакле објављено у најтиражнијем југословенском дневном листу „Политика“) писмо Председнику  европског парламента и посланицима те високе институције у Стразбуру. Ево тог документа у целини:
Поштована господо!

-МАЈ – ЈУН – ОДВОЂЕЊЕ НА ПРЕВАРУ МУШКАРАЦА
-ВЛАСЕНИЦА – РАШИЋА ГАЈ
-АЋИМ БАБИЋ И ЈЕЗДИМИР ДАНГИЋ
-ОСЛОБАЂАЊЕ ВЛАСЕНИЦЕ И ХАН ПИЈЕСКА
-ПАРТИЗАНИ  ЗАЈЕДНО СА ЧЕТНИЦИМА
-ПОКОЉ  НА  КЛИСУРИ
-ДОЛАЗАК ТИТА НА СОКОЛАЦ-БИЈЕЛЕ ВОДЕ
-ПОВЛАЧЕЊЕ  ПАРТИЗАНА  У  ФОЧУ
-ОФАНЗИВА ФРАНЦЕТИЋЕВЕ УСТАШКЕ ВОЈСКЕ
-МУСЛИМАНИ СА УСТАШКОМ ВОЈСКОМ 80%
-БЕЖАЊЕ НАРОДА ИСПРЕД УСТАША ОД ПРАВЦА ЗАВИДОВИЋА, ОЛОВА, ХАН ПИЈЕСКА ПРЕКО МРКАЉА, ЏИМРИЈА И ЦРКВИНЕ  - АНЂЕЛКА
                                                                     - МИЈАТ ПУШОЊЕ
-ПРАВАЦ ОД  САРАЈЕВА, ПАЛЕ, КНЕЖИНЕ, СОКОЛАЦ, ЖЉЕБОВИ, СОКОЛОВИЋИ ПРЕМА РОГАТИЦИ
- РОГАТИЦА, ОСОВО, 90 (МИТАР И РИСТО КОРАНИЋ И ШТАЛА КОЈЕ РИСТАНОВИЋА, БОРИКЕ , СЈЕМЕЋ
-РОГАТИЦА, УСТИПРАЧА, КОПАЧИ, ФОЧАНСКА ЈАБУКА
- БУРСИЋИ, КЛИСУРА, СЈЕМЕЋ, ЛИМСКИ МОСТ
-КОЛОНА ЗАПРЕЖНИХ ВОЗИЛА ПРЕКО СЈЕМЕЋА-ВИШЕГРАД
- МИЛОШЕВИЋИ – СТАРИ  БРОД (СТЕВАН МАНДИЋ ЏИМРИЈЕ)
- 6 СЕСТАРА ДЕВОЈАКА КЋЕРКЕ СИМЕ РАДОВИЋА ИЗ ЗВЈЕРОВИНЕ – СКАКАЊЕ У ДРИНУ-МАЈКА
- 21 ЧЕЉАДЕ ШАЛИЋА
- ПОКЛАНЕ ПОРОДИЦЕ МАЛОВИЋА
-АНЂА ЧВОРИ СА МЕТАЉКЕ КОД ПЕШУРИЋА, ОГРЛИЦА – АЛИЈА МАШИЋ ИЗ ЂЕДОВИЋА 10-ГОДИШЊИ ДЕЧАК БАЦИО ГА У ДРИНУ
-СМАЈО МУРТИЋ, УСТАША, ШУМАР ИЗ МИЧИВОДА –МИЛКА САВЧИЋ ИЗ КНЕЖИНЕ-ГУРНУО ЈЕ У ДРИНУ, ПАДАЈУЋИ УХВАТИЛА СЕ ЗА РАКИТУ У ПОДЛОКАНОЈ ОБАЛИ, БАЦИО ПЕТОРО ЊЕНЕ ДЕЦЕ НА ЊЕНЕ НОГЕ У ВОДУ
-Ш Е М С А       Д Е Р В И Ш Е В И Ћ
-ВЕСО ПОПОВИЋ, СИЈЕРЦИ, СОКОЛАЦ 27 ЗАКЛАНИХ ОД ТРИ БРАТА ПОРОДИЦЕ
-БАРТУЛЕ ИЗ БАРНИКА, СОКОЛОВИЋИ, ВРТАЧА У СЈЕМЕЋУ 81( 21ДЕВОЈКА ) ЗАКЛАНИ
-ДОЛАЗАК НЕМАЦА ГУМЕНИМ МОТОРНИМ ЧАМЦИМА  УЗВИК  МЕГАФОНОМ: ЦУРИК УСТАШЕ!
- ПРКО 6 ХИЉАДА УБИЈЕНИХ – ОКО 3000 СУ НЕМЦИ СПАСИЛИ
-ОДАБИРАЊЕ МЛАЂИХ МУШКАРАЦА И ОДВОЂЕЊЕ У ВИШЕГРАД – ВОЗ БЕОГРАД –ЛОГОР САЈМИШТЕ У ЗЕМУНУ
-ОВДЕ ЖЕЛИМ ДА ИСТАКНЕМ ДА СУ МИ ПРЕЖИВЕЛИ У ГЕНОЦИДУ (ПРЕКО 100 СВЕДОКА ЧИЈА САМ ИМЕНА НАВЕО У МОЈИМ КЊИГАМА) ГОВОРИЛИ О СТРАХОТАМА ПОКОЉА КОЈИ СУ ГЛЕДАЛИ СВОЈИМ ОЧИМА

     Премда може да звучи парадоксално, чињеница је да се највећи прогон и највећи изгон српског народа са српског Косова и Метохије збио у поратној социјалистичкој Југославији. А није реч само о српском народу: угрожени су и сви други неалбански словенски и несловенски народи на Косову и Метохији и ширем распону око Косова, све до границе тзв. „Велике Албаније“, замишљене и постепено оствариване „огњем и мачем“ у режији властодржаца из Тиране (наравно и неких мрачних кругова Запада у својој све очигледнијој неколонијалистичкој политици поробљавања Балкана). Ево само неколико чињеница о том трагичном егзодусу са Косова:
Српски народ живи на Косову више од 1300 година.
Масовније подривање Албанаца започиње, уз помоћ Отоманске империје, тек почетком XVII века, али све до другог светског рата они су овде  представљали изразиту мањину.
Према демографским подацима из 1939. године, на Косову је Срба било 67% (240.000), а Албанаца 33% (167.000).
За време Другог светског рата протерано је уз помоћ Хитлероваца са Косова или поубијано 120.000 Срба, а досељено 120.000 Албанаца из Албаније. Протераним Србима после рата забрањен је повратак у своје домове на Косову, (законом комунистичке власти СФР Југославије) који су досељени уз помоћ окупатора за време Другог светског рата, нису враћени  у Албанију, остали су на Косову! Тако се пореметила национална структура становништва у корист Албанаца. То је био први геноцид над српским народом.
Према попису становништва од 1948. године, Албанаца је било на Косову 58% (350.000), а Срба и свих осталих народа 42% (300.000).
И сада се, почев од 1948. до данас, догађа невероватна ствар: Албанаца данас на Косову има близу два милиона, а свих осталих око 300.000! Како је до тога могло доћи?
Могло је доћи јер су, кривицом политичког и државног руководства Титове комунистичке федералистичке Југославије, на Косову подметнуте три „бомбе“:
Прва „бомба наталитетска: албанско становништво на Косову (и ван њега) има највећи европски наталитет, а међу највећим у свету. Овакав наталитет подстичу свим средствима албански сецесионисти, због чега је дошло до правог демографског рата за освајање туђих територија. О томе су изнети прецизни подаци у Белој књизи која је управо изашла из штампе (у њој и документи о великоалбанским терористичким насртањима на Србе и остале неалбанце, уз све остало етничко чишћење).
Друга „бомба“ је изражена у механичком прираштају становништва. Иако је СНР Албанија од 1948. непријатељски настројена против Југославије, тј. на Косово највише непрекидно до данас читаве породице, читава скоро села, са свом покретном имовином, а да их нико није спречавао. Напротив, сви они одмах су добијали куће и имовину староседелаца (Срба, Црногораца и др), чак и знатну социјалну помоћ. Нико ни данас не зна колико је Албанаца, наводно илегално, емигрирало у Југославију, а да за то време није успело ни једном Србину или Црногорцу (којих има у знатном броју у Албанији) да побегне у Југославију, иако им се у Албанији не признају никаква национална, културна и верска права.
Трећа бомба је политичка: Уставом СФР Југославије од 1974. године СР Србија је подељена на три дела, на АП Војводину, на АП Косово и на ужу Србију, чиме је практично, са АП Косовом, створена још једна албанска држава на Балкану. Тако су Срби и други народи на Косову постали национална мањина, а албанци владајућа нација, јер је Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово под влашћу албанских комуниста постала држава у држави. То није грешка Албанаца (мада су њихови политички и интелектуални прваци здушно радили на томе, организовали чак и масовни и брутални притисак и терор на неалбански живаљ (који и данас траје – прим. Р.С. ), већ погрешног концепта југословенске (кон)федерације. Био је то врло ризичан експеримент (додуше, не само експеримент, већ и издаја Југославије, организована из редова антисрпског неонацистичког, сецесионистичког и ултранационалистичког подземља у Хрватској и Словенији, као и на Космету, разуме се, али и међу босанскохерцеговачким хрватским и фундаментално-исламистичким клерофашистима, уз прикривено али веома издашно помагање споља, поглавито од католичких прозелитских снага и режима (о чему, донекле, сведочи и Комисија Европског савета која је својом посетом и поклањањем пажње само једној, албанској страни на Космету, учинила акт разбијачког чина против легалне државе – Југославије – прим. – Р.С.).
Сецесионистички покрет на Косову имао је и има ( то је и очигледно и документовано) за циљ да сруши Југославију. (Као пут остварења великоалбанског неонацистичког циља – стварања етнички чисте Велике Албаније освајањем нових територија, албанизовањем, етничким чишћењем места и насеља од неалбанског живља, терором и форсираним наталитетом, такозваном „демографском бомбом“, гутањем великих територија искључиво за Шиптаре, управо према објављеној новој мапи у албанским уџбеницима из Тиране који се несметано, масовно дистрибуирају и на овом југословенском простору, тако да је настава на Косову потпуно албанизована такође, о чему постоје бројна сведочења наших и страних новинара, документована телевизијским снимцима тих страних, албанских уџбеника, који су у оптицају у једној сувереној држави Југославији, тј. Србији. А та нова мапа велике Албаније о којој, дакле, уче и деца из албанских уџбеника у Југославији приказује државу Албанаца од Драча, Валоне, Тиране, до Скопља, Титограда, Прокупља, па чак и до Солуна...- прим. – Р.С. ). При томе се великоалбански сепаратистички покрет служио свим недозвољеним, незаконитим и противуставним средствима (па и поред тога, те очигледне нелегитимности подржаван и у Југославији и изван ње!) – од залуђивања албанске омладине средњовековним великоалбанским митовима и задржавања понижавајућег, ропског положаја албанске жене и економске беде многочлане породице, па све до бруталног терора над неалбанским становништвом.  Тако се етнички сукоб претворио у етнички пораз албанске већине на Косову. Политичка, етничка, демографска експлозија (оне три подметнуте „бомбе“) послужили су великоалбанским сецесионистима за мајоризацију, за апартхејд и геноцид. Постојање геноцида над неалбанским живљем од стране Албанаца на Косову утврдио је недавно и веома угледни имтернационални Раселов суд. Идеја је јасна: треба што пре „очистити“ Косово од неалбанског становништва и прикључити га Албанији.
Али, постоји још један стратегијски циљ великоалбанских сецесиониста и великоалбанске политике како сецесионистичких Албанаца на Косову, тако и политичког врха државе Албаније (такође и агресивне албанске емиграције, која се највише у политичко-економском погледу исказује у све већем јачању албанске мафије која тргује дрогом и оружјем): Тај циљ је да се етнички освоји што више простора и изван Косова. И он се убрзано остварује, јер албанско становништво куповином по изузетно високим, за евентуалне продавце веома повољним ценама (а уз притисак да се продаја изврши, па и терор) земљишта, имања и кућа неалбанског живља за Албанце, тим куповинама, и терором против свега неалбанског, а највише против Срба и Црногораца, албанско становништво незадрживо продире у многе крајеве Србије, Македоније и Црне Горе.
Демографи су израчунали да ће Албанци за наредних педесет година постати најмногољуднији народ у Југославији и на Балкану ако се њихова демографска инвазија не заустави на време. Хоћемо ли, дакле, скрштених руку и мирно сачекати да будемо прогнани или асимиловни, ми Срби и Црногорци који смо се пет стотина година, уз велике жртве и огорчени ослободилачки отпор, одупирали турским насилничким окупаторима и нисмо нестали, као што смо у Првом и Другом светском рату ми с Срби и Црногорци, у савезништву с демократским снагама и земљама Америке, Енглеске, Француске и Русије такође скршили и освајачке планове великогерманског (немачког) експанзионизма за наше поробљавање, геноцид и егзодус! Зар сада треба за само сто година будемо етнички прегажени од великоалбанског неонацистичког експанзионизма!?
Но, сврха овог обраћања Европском парламенту није да се документовано и аргументовано оптужи албанска национална мањина само због демографске агресије, већ искључиво због злочина који су масовно чињени и чине се на Косову ради остварења сна о „Великој Албанији“. И, опет, не оптужује се овим писмом, документом, никако албански народ, већ подстрекачи и извршиоци злочина, сви они који су тај народ водили у мржњу и изолацију. Од могућег Елдорада, они су створили сиромашни етнички гето. Документи (законске одредбе чак) постоје о томе да већ више од 40 година цела Југославија (а Србија далеко највише) издваја огромна новчана средства за развој покрајине Косово, а она су ишла на богаћење политичке, економске и културне бирократије претежно Албанаца на Косову. И та бирократија продавала је свом народу археолошке магле о праисторијској илирској, моћној држави на Балкану. Генерације младих Албанаца васпитаване су у антисрпском и антијугословнском духу. Зар само ове чињенице јасно не показују да је великоалбански сецесионизам ударни маљ свеопштег сецесионизма у Југославнији (у првом реду хрватског, словеначког и босанскоисламског ), да се убрзано припрема агресивна сецесија, разбијање СФР Југославије и, тиме неумитно, грађански рат у Југославији и на Балкану, нови, дакле, рат у Европи који ће донети ужасна разарања и масовна страдања недужних!? Албански народ имао је велику историјску шансу да доживи пуну афирмацију у Југославији, али му то идеолози сепаратизма, тј. сецесионизма, инспиратори и планери агресивне сецесије нису дозвољавали.

 

 

 

У ДИЈАСПОРИ МЕЂУ НАЈЧИТАНИЈИМ

 

У српским институцијама остао је кадар из комунистичких времена,

којeм не одговарају моје књиге. Потискиване су дуги низ година, а видим да су у дијаспори међу најчитанијим. Мир Јам и ја. Сатисфакцију доживљавам кроз праве људе. На Божић, пре једно три године, назвао ме је Матија Бећковић и рекао: "Брате Момире, сва поглавља твоје трилогије сам пажљиво прочитао и веруј ми да си написао велике историјске књиге и да ће њихово време тек доћи".

К Њ И Г E :

ТЕЧЕ КРВАВА ДРИНА - ТРИ ТОМA

КРВАВЕ РУКЕ ИСЛАМА

ТРАГОВИ МРТВЕ БРАЋЕ

КЛЕТВА МРТВЕ БРАЋЕ

НЕЗАРАСЛЕ РАНЕ - ДВА ДЕЛА

И БОГ ЈЕ ЗАПЛАКАО НАД БОСНОМ

ТАМНИ ЖИВОТ ПОД ЗВЕЗДАНИМ НЕБОМ

ТРИПТИХ О ГОЛГОТИ СРБА - ТРИ ТОМА

ГОЛГОТА СРПСКОГ НАРОДА 1941.-1957.ГОДИНЕ - 7 ТОМОВА